СТРАДАЊЕ БРАЋЕ ХИНИЋ

Богдан је ексхумиран након 13 година, а за Гојком се трага већ три

деценије

Ако би се из највећег страдања Срба у Хрватској, које је хрватска војска назвала „Олуја” морао издвојити један тренутак у времену, то би сигурно

било рано јутро 5. августа 1995. године. Многе испричане судбине и на многим страницама исписана свједочења, почињу управо ријечима: „Било је

то у рано јутро 5. августа”…На исти начин започиње своју судбинску причу и Бранка Хинић из, тада Теслинграда, сада Личког Осика, гдје је живјела са супругом Богданом, сином Стевицом и ћерком Мајом. Спуштеног погледа и са сјетом у гласу Бранка приповиједа:

„Мој супруг Богдан је завршио Вишу техничку школу и радио у фабрици МОЛ. Највише је у младости волио да игра фудбал. Много је волио и животиње, гајио је зечеве и увјек је имао и по неколико папагаја које је обожавао и који су вазда чинили цвркутавом атмосферу у кући. Живот нам је текао нормално и у миру све до те у црно обојене суботе у календару свих крајишких Срба, посебно оних који су баш тог дана остали без најмилијих”.

Видно узрујана Бранка наставља:

„Вече прије тога са ћерком сам кренула у избјеглиштво, не слутећи да из свог породичног дома одлазим заувијек. Нисам могла ни да претпоставим да ће ме већ у самом путу стићи страшна вијест да је мој Богдан погинуо. А само неколико сати раније, видјели смо се у склоништу, гдје је дошао да се поздрави са мном и ћерком и упути нас на сигуран пут кроз шуму у пратњи пријатеља”. Слиједећи детаљ Бранка никада неће моћи да заборави:

„Када смо се поздравили и Богдан већ кренуо, застао је на улазним вратима, окренуо се још једном према нама и са неким чудним тоном у гласу рекао да чувам Мају. Био је то наш последњи сусрет”. Није ово први пут да се уз сличне ријечи растају виновници наших записа о судбинама. Можда су оне продукт необјашњивог предосјећаја или су тек пука случајност. Значај тих једноставних ријечи, чак и након скоро тридесет година што су изговорене, огледа се не само у незабораву изговореног, већ и у незабораву посебних израза лица, погледима који имају одређено значење. То већ није случајност, поготово ако вјерујемо да се ништа не дешава случајно. Ни други важан сусрет не може бити тек пука случајност. У Бања Луци, у сабирном центру крајишких Срба тих дана, Бранка је обузета болом. Још не стиже да размишља о неизвјесности која чека њу и четрнаестогодишњу ћерку, стрепи и за живот двадесетогодишњег сина, студента, који је тих дана био на војној вјежби у Петрињи. О њему нема никаквих вијести. Већ пред Бањалучком касарном трага за информацијом која би јој могла макар мало умањити стрепњу. Размишља наглас: „Да ми је да добијем бар неки знак да ме живот није баш толико зацрнио у истом дану. Али тог знака нема. Нико ништа не зна, нико ништа није чуо о младићима који су били у Петрињи”. Увече су Бранка и њена ћерка Маја биле смјештене код једне бањалучке породице гдје су провеле бесану ноћ, ван себе од туге и бриге. „Наредног јутра, сјећам се, стајала сам испред куће у којој смо биле смјештене и у неком тренутку, наједном сам се тргла, окренула се на другу страну и угледала сина. Као да ми је нешто рекло да се окренем. Тек тада су ме преплавиле емоције”. И Стевица је све вријеме тражио мајку, сестру, оца и баку. Распитујући се у Бања Луци за њих, наишао је на групу људи и чуо како причају да је Богдан Хинић погинуо. Тако је Стевица пуким случајем и у пролазу сазнао за погибију свог оца. Случајност је била и да је Стевица срео друга који му је рекао да је видио Бранку. Случајни сусрети, случајне вијести, ….. ако смо и даље у заблуди око случајности. Од тог сусрета до данас, Бранка, Маја и Стевица пазе једни на друге. Старају се, како за своју породицу, тако и за своје пријатеље, који ће вас у свакој прилици засути само лијепим ријечима о скромној и часној породици Хинић. Тако Хинићи на најбољи начин чувају успомену на супруга и оца Богдана, који је и сам увијек био спреман да сваком човјеку помогне. Бранка нам саопштава слиједеће: „На крају је мој Богдан тако и страдао. Како су испричали свједоци, у току повлачења, Богдан је видио комшију који је заостао за групом. Вратио се по њега да му помогне и тада је пала граната од које је Богдан погинуо, а комшија лакше рањен. То већ није прича о случајности, већ о пожртвованости једног једноставног,доброг и часног човека. Богдан је ексхумиран из масовне гробнице у Житнику поред Госпића. Идентификован је 2008. године, а са –

храњен 08.03.2008. године на гробљу Орловача, у Београду. Оно што је претходило свим овим догађајима је скоро мистериозни

нестанак Богдановог рођеног брата Гојка још 1991. године.

„У хапшењима српских цивила у Госпићу, 16. и 17. октобра 1991. године, страдао је и Богданов рођени брат, Гојко Хинић. У граду у коме је живио и радио у мјесном МУП-у, након позива са посла да дође у канцеларију, губи му се сваки траг. Отишао је и никада га више нисмо видели, нити је његово тијело пронађено. Постоји свједочење да је позван да изиђе испред зграде полиције гдје је радио, након чега је колима одвезен у непознатом правцу.

Богдан је братовљев нестанак јако тешко примио и није могао да се помири са чињеницом да га више нема. Иако сломљен од туге, четири године,

све до своје погибије, трагао је за информацијама о брату. Нажалост, никад ништа није сазнао. Богданова и Гојкова мајка Милка, тешко је подносила сваки дан у избјеглишту. Стевица и Маја одрастали су уз њено кукање, свакодневно је оплакивала синове. Дом у коме су се смјестили био је испуњен тугом и Милкиним јауцима. И Бранка се гушила од бола, али је смогла снаге да се брине о свекрви и дјеци. Чак и данас често јој се у мислима појави сцена: „Руке моје покојне свекрве Милке, онако згрчене у болу, са лаганим трзајима, као да су чезнуле да још једном дотакну снажне и топле дланове своје дјеце. Сједила би тако непомично, загледана негдје у даљину, као да очекује и нада се нечему, а онда би јауком признала себи тужну реалност”. Милка је умрла 2003. године у Београду. Бранка јој је испунила последњу жељу да је сахрани у Лици, у породичној гробници, поред мужа Стеве, који је умро прије Олује, у јуну 1995. године, па није ни осјетио бол због губитка и другог сина. Бранка је са дјецом морала даље кроз живот. Када је падала у депресију, када јој се чинило да не може даље, ту су била њена дјеца да је подигну и врате снагу. „Кад ми тако дође тешко, увијек се сјетим синовљевих речи: „Мама, схвати ситуацију каква јесте, ми даље морамо да се боримо за живот. Ако се теби нешто деси, шта ћемо ја и сестра”. Те ријечи су ме тргле и подигле, те ријечи су ми стално звониле у глави и сама себи сам говорила, морам због дјеце, морам због њих да се борим и да будем добро. Бранка годинама учествује у свим активностима Удружења породица несталих и погинулих „Суза”. Њена породица данас живи у Раковици, у стану који су из сиве градње направили усељивим захваљујући донацији Швајцарске владе. Рјешење о власништву још увек чекају. Тања Хинић, супруга Бранкиног дјевера Гојка живи у Госпићу, а њен син Дражен живи у Канади. Хинићи, и послије три деценије, живе у нади да ће се једног дана расвијетлити судбина несталог Гојка.

Бранка Хинић супруга Гогдана Хинића и снаја Гојка Хинића