| Име и презиме: | УРОШ КРЕКИЋ | |
| Датум рођења: | 15.07.1959. | |
| Мјесто и општина рођења: | Шопот, Бенковац | |
| Регија, држава: | Далмација, Хрватска | |
| Датум страдања: | 5. 8. 1995. | |
| Мјесто и општина страдања: | Планина Динара, Книн | |
| Регија, држава: | Далмација, Хрватска | |
| Статус: | Војник | |
| Нестао | ||
„Тек што је напунио 36 година, мој Урош нестаде“, са великом сјетом и љубављу почиње причу његова супруга Русмила звана Ружа.
„Били смо млади кад смо се узели, ја са 19, а он са 23 године. Стекли смо два сина, Дејана и Душка. Живјели смо у Бенковцу са свекрвом и свекром у нашој породичној кући. Имали смо велико сеоско домаћинство, доста стоке, виноград, садили смо лубенице. Урош је радио у задарској фирми пластике „Кепол“, а ја сам радила у „Багату“. Након рада у фирми увијек смо журили кући да обављамо послове у нашем домаћинству. Његов омиљени дан током лета била је недјеља, која је као и код готово сваког Далматинца била резервисана за балоте. Такође, био је страствен ловац као и његов отац и та љубав према лову преносила се са кољена на кољено. Зими, када има мање посла у пољу и винограду, више је имао времена да се посвијети лову. Ишао је у лов на патке, зечеве, препелице и некада је по цијелу ноћ остајао. Наш син је говорио: „Тата је ухватио крепалицу“, јер као мали није знао рећи препелица. Урош је имао црно бијелог ловачког кера и смеђу керушу, овчарку, који су га вијерно пратили у његовим ловачким походима.
Наше синове је свему учио, био је брижан отац, водио их је у лов, а вољели су заједно играти и фудбал. Поред свих обавеза које је имао, за њих двојицу синова је увијек издвајао вријеме. Вољели смо друштво, знали смо заједно увече ићи на кафу до града или на плес у Црвену луку. Ја сам рођена у Карину, нама је Биоград био близу и често смо породично ишли на море. Ма, цијели свијет је био наш. Мислили смо да нико и ништа не може да наруши нашу породичну идилу. Међутим, све се одједном мјења. Деведесетих почиње рат, сви смо добили отказе у фирмама јер су се све затвориле. Ја сам се послије запослила у продавници прехрамбене робе, а мој супруг Урош је ишао на положај као и сваки мушкарац који је бранио своју кућу. И тако, оде он на Огњену Марију 30. јула 1995. године на Динару. Од тога дана, наши животи попримају друге облике. Никада га више нисмо видјели и никада се више није вратио. Добијали смо разне информације. Прва је била да је заробљен, па ме држала нада – доћи ће једног дана, а онда је са годинама и она постала све блијеђа. Сви Срби који нису отишли из својих кућа, одведени су 5. на 6. август 1995. године негдје у околину Книна и то у неки сабирни центар, а наша комшиница која је такођер била заробљена, каже да је видјела и њега ту, наводно је био рањен и тражио је воде, али она није смјела да му да. Касније су их раздвојили, она је одведена у Задар, а за њега не зна гдје је одведен.
Свекар је преминуо прије Урошевог нестанка и, на његову срећу, није сазнао за нестанак сина. Пети дан од Урошевог одласка, 4. августа, креће несрећна акција „Олуја“. Касарна је била близу наше куће, гранате су падале од ране зоре. Морали смо се склонити. Покупила сам дјецу и нешто Урошевих ствари у нади да када га сретнем, може да се пресвуче. Баба је остала код куће да брине о стоци и, ако се дјевер или Урош врате кући, да им се нађе. Сутрадан је и она морала поћи од куће. Дјеца и ја смо се у Бенковцу попели на неки камион и тада почиње наш пут у непознато. Стигла сам у Србију са дјечацима од 7 и 12 година и Урошевим стварима. Осјећала сам се изгубљеном јер Уроша нема поред мене. Урош је био моја снага, мој ослонац. Мислила сам, живот мој ће да стане, ја без њега не могу да функционишем, не могу да дишем. Дошли смо из мале средине у велики град, Београд, у коме ни ја не знам како да се понашам и владам, а треба дјецу да упутим како да се они снађу. Гледам у дјецу и схватам да немам много избора, морам да се тргнем и да се борим. Свако вече сам љегала и ујутро устајала са истом мишљу, а то је жеља да дјеца израсту у добре и нормалне људе.
Смјестили смо се у трошну, стару кућу пуну влаге у Земуну где смо боравили више од године дана. Баш смо се ту намучили. Спасили смо се одласком у Рипањ гдје сам направила кућу, није било лако, дјеца су била мала, нисам могла помоћи око изградње јер не знам мајсторске радове и све сам мајсторе морала да плаћам.
Имала сам сталну потребу да будем заокупљена обавезама, да немам слободно вријеме за размишљање, за враћање у прошлост. Спас ми је био посао. Почетком 1996. године запослила сам се у Институту за трансфузију у Београду. Имала сам добар колектив. Било ми је важно да имам обавезе сваки дан, да сам са људима, да радим, да нас финансијски колико толико обезбједим. Никада нисам причала на послу о својим проблемима, страховима и о томе шта се десило мојој породици. Нисам хтјела да ме неко сажаљава и нисам жељела гледати и слушати неразумјевање, јер људи који нису доживјели овако нешто, колико год да желе, не могу да схвате кроз шта смо ми сви прошли.
Свекрву је у животу одржала жеља да се врати кући на породично имање, иако више ништа није као некада, још ишчекује неку вијест о сину.
Моја жеља се остварила, дјеца су ми данас породични људи и сваки син има по двоје дјеце. Отишли су да раде у иностранство да обезбједе својој дјеци нормалне услове за живот. Ја сам ту за све њих, волим да им се нађем. Срце ми је пуно гледајући унучад како расту. Најстарији унук носи дједово име – Урош. Често замишљам како би било да се Урош појави, како би био срећан да их све види, како би све било другачије да је и он са нама.
Прошло је три деценије неизвјесности. Ја се и даље надам да ћемо сазнати бар нешто. Неко мора да зна гдје је Урош, неко га је одвео, ипак је жив заробљен, морао је неко нешто видјети…. Ма није он био игла да се изгуби. Онакав човјек не може тек тако да нестане. Не бих вољела да се ово деси поново и никоме не бих пожељела да живот проведе у неизвјесности. Да бар имамо његов гроб, да га достојно можемо сахранити, било би лакше, да сви нађемо мир. Овако, од њега ми је остала само бурма коју чувам као светињу“.
Спуштајући поглед на бурму, са сузним очима и дубоким уздахом, Ружа завршава своју причу. Могла би још данима причати о њему, јер како каже, бар толико заслужује, али мисли да је боље да стане.
Током свих ових година Ружа и њени синови увијек су радо учествовали у активностима Удружења породица „Суза“, које су биле посвећене несталим лицима. Она је била срећна што је и сада имала прилику да свједочи о његовој судбини која је и даље неизвјесна. Урош Крекић се води у евиденцији Удружења породица „Суза“ као нестало лице од 5. августа 1995. године.
