| Име и презиме: | МИЛЕ ВИЛА | |
| Датум рођења: | 14.08.1953. | |
| Мјесто и општина рођења: | Стрмен, Суња | |
| Регија, држава: | Банија, Хрватска | |
| Датум страдања: | 04. 08. 1995. | |
| Мјесто и општина страдања: | Стрмен, Суња | |
| Регија, држава: | Банија, Хрватска | |
| Статус: | војник | |
| САХРАЊЕН 24. 02. 2017. године на мјесном гробљу “Транџамент“ у Петроварадину | ||
По свједочењу Младене Добрић – ћерке Вила Миле
Туга је у кући Вила отпочела још 12. јула 1995. године, када је на Петровдан, рано ујутро, умро Јован Вила. Био је велики домаћин, велики човјек који је својим размишљањем увијек био испред времена у ком је живио, са јаким ставом који се многима није свиђао, али од кога никад није одступао. Јован је умро од посљедица рата.
Јуна мјесеца 1991. године, хрватска војска га је ухватила на његовој њиви „Козарац“, са лијеве обале ријеке Саве. Под упереним пушкама у потиљак и под најстрашнијим пријетњама, Јована одводе до сеоске скеле, која је спајала лијеву и десну обалу Саве, односно корито које је ријека Сава сама ископала. Намјера им је била да Јован буде свједок пресјецања сајле која је спајала скелу са десном обалом Саве. То је била једина веза са нашим њивама. Обзиром да су хрватски војници познавали Јована и знали су да је и његов син Миле на другој њиви, такође са лијеве обале Саве, пријете Јовану и дају инструкције како он и Миле треба да напусте лијеву обалу Саве заувијек. Пресјецањем сајле и пуштањем скеле низ воду губимо везу са нашом земљом. То им није било довољно, дједи Јовану су пријетили дирањем породице и да је најбоље да и кућу напусте. Од тог дана није више био исти човјек. Венуо је у страху за нас, није смио да заспи, разболио се и боловао пуне четири године, а своју битку са животом изгубио је само 20 дана пре хрватскe акције „Олуја“.
Скрхан болом због смрти оца, тих дана, пред Олују, Миле је био много тужан и забринут. Он је рођен као прво дијете Јована и Зорке Вила. Две године касније, родио се његов брат Младен и обојица живе срећно детињство, уз родитеље који их уче правим породичним и моралним вриједностима. Након завршене основне школе, брат Младен одлази у Босанску Градишку на занат, а онда се запошљава у „Жељезари Сисак“, прави кућу у Сиску и са супругом Драгицом добија двије ћерке Милану и Зорицу.
Миле остаје на имању у Стрмену да се бави пољопривредом. Оснива своју породицу са Миром (Милицом) Ракић. Из срећног брака 1975. добија ћерку Веселинку и 1976. ћерку Младену. Миле је био тих, миран, вредан, скроман. Никад у животу му није било лако, али је увјек био поштен и принципијелан. Рат му је тешко пао. Посао којим се бавио није дозвољавао никакве додатне активности. Као припадник територијалне одбране Стрмен, имао је обавезу свакодневно да одлази на „стражу“ у одбрани села. Не може се ускладити рат ни са чим, а камоли са животом пољопривредника, рат је зло у коме Миле губи и вољу и наду у боље дане. Заувјек остају урезане његове посљедње реченице изговорене тог јутра, суморног 04. августа 1995. године, а то су: „Ни овако се више не може живјети! И ово се зло већ једном мора завршити“! Није било тако, није се завршило, тада се наставило, завршио се само његов живот.
Рано ујутро око 4 часа отпочела је акција „Олуја“. Била је то права олуја напада на мало пољопривредно село у банијском трокуту. Прва линија фронта је под „заштитом“ УМПРОФОР-а. Први напад трајао је пуних шест сати. Милин распоред тога дана био је „положај барикада“, нулта линија. Ровови су ископани 1991. године са надом да ће заувијек раздвојити Србе и да страхоте које су пре 50 година доживјели мјештани овог малог села неће опет постати садашњост. Када је прошао први напад, Миле долази кући да окупи своју породицу и да нам да упутства: Куда, како и гдје даље треба да идемо? Старијој ћерки дао је кључеве аутомобила и документацију о имовини, родитељски савет како да најбезбједније напустимо своје родно село. Својој супрузи Мири даје кључеве трактора и већ напуњене приколице стварима и храном, брижним гласом говори: „Води бригу о свима и свему“. Био је јак у разговору, али је својој мајци Зорки, очију пуних немоћи, замагљених сакривеним сузама, тихо рекао: „Ти, мати, немој никуд ићи, ја ћу по тебе доћи!“ Пред нама је био јак, био је отац, глава породице, домаћин, пред мајком је показао оно што му је на души, сав страх за своје најближе, сву немоћ да нас заштити, сав чемер рата и сву безумност жртава. Од тада у нашим животима више није било ништа исто, сумња се пробудила у нама, обраћао нам се озбиљно као да је то посљедњи пут. Касније се испоставило да га више и нећемо видјети живога.
Отишао је Миле из свог дворишта око поднева и никад се више није вратио. Живот је изгубио око 14 часова на истој тој „барикади“, нултој тачки раздвајања. Бранио је своје село, своју породицу, своју родну груду, насљеђе, часност и достојанство. Бранио је и није одбранио. На барикади се тог момента није угасио само живот Миле Вила, него и сви његови снови о срећном животу пуном љубави за сваког добронамерног човјека, љубави према породици, према послу којим се бавио, према коњима који су били његова највећа љубав послије породице. Своје слободно вријеме посвјећивао је коњима и само из љубави према тим бићима имао је 25 грла. Коњи за њега нису били „благо“ како се на Банији каже за стоку, већ љубав која нема цијену. Волио је свој „фармерски живот“. Волио је да оно што ради и чиме се бави, буде најбоље што може у том тренутку. Своје самопоуздање је градио на основу својих успјеха, а код човјека је цијенио само образ и поштење. Никад се није уздизао, а „већег“ од њега није било. Мајка Зорка је чекала свога Милу да дође по њу, али је Бог за њега изабрао неко лијепше мјесто, мјесто без туге, бола, рата. Одмах након два дана хрватска војска је тражила од мајке да дође на „барикаду“ и да покопа тјело свога првенца у исти онај ров у ком је погинуо. Урадила је старица што је тражено од ње, на Велику Госпојину 28. августа 1995. године три пута хрватске комуналне службе мајку воде на мјесто злочина да идентификује раскомадано тјело свог сина првенца. Као да су хтјели да искушавају снагу мајчине љубави, а опет, она не жели да идентификацију уради неко други, она је смогла снаге да сама оде и гледа како тјело њеног сина Миле стављају у пластични бијели џак и односе у масовну гробницу тамо негде гдје нико не зна и не смије да зна гдје је то. И то је старица издржала, успјела је да му бурму стави на прст, прије него су га однијели, јер је сматрала да она са њим треба ићи. Била му је пукла па се зато кући затекла. Није разум изгубила иако им је то била намјера. Тек послије годину дана у Београду, у „Веритасу“, гледајући протоколе сазнајемо да је Миле Вила под бројем 173, са именом и презименом, сахрањен у масовној гробници изван гробља у селу Глинско Селиште на Банији. Тог дана почиње наша борба за ексхумацију. Борба за достојанство трајала је пуне 22 године. И баш када је тај дан дошао на ред 2017. године, Божија воља је била да то буде 24. фебруара, на рођендан Милине вољене супруге. Свим силама смо покушавале мајку убједити да се датум сахране промјени, али Мира није хтела ни да чује. Плашила се да ће Миле остати заувјек у истом оном бијелом пластичном џаку, у земљи која није његова и на начин који није достојан човјека.
У нашим животима 24. 02. 2017. године на мјесном гробљу “Транџамент“ у Петроварадину, опет олуја, олуја емоција, олуја страхова потискиваних 22 године. Када је Мира угледала сандук и била свјесна да је њен „Мића“, како га је само она звала, ту, да га никад нико више неће нигдjе одвести, није издржала. Имала је излив крви на мозак. Тај удар је био толико јак да су љекарске прогнозе биле да би боље било да се и њен живот оконча, него да живи као биљка. Али, Бог за Миру није имао такве планове. Након четрдесетодневне коме, она се опоравља као нико никад до тада. Толико је било немогуће очекивати такав исход опоравка, те њен опоравак дефинитивно приписујемо Божјој вољи. Остала је Мира да буде стуб и подршка својој дјеци и унуцима у Сремској Каменици, гдjе смо сви трајно настањени. Кућа Вила продата је држави Хрватској, огромну земљу одузела иста држава.
Ја сам одрасла са баком Зорком и прабаком Љубицом, татином мајком и баком. Цијели свој живот сам слушала прабакине приче из прошлог рата четредесетих година, о бакином боравку у логору Сисак, па касније је била пребачена у логор Стара Градишка. Она је стално говорила, ко је од Срба уписан ручно, да је убијен, а ко је машином уписан, тај би жив остајао. Своје сјећање је преносила на нас из страха да не доживимо њену судбину. У том њеном дворишту у којем сам се ја сваки дан играла, убијена су јој да стрица и два брата од стрица. Један стриц је имао 37 година, толико рана су му на тјелу направили колико је година имао, а затим су сипали сол на ране и оставили га да издахне у том истом дворишту. Они су се презивали Јелисавац, сви мушки чланови породице од ножа су страдали. Бака их је цијели живот оплакивала, не знајући да ће и свог првенца педесет година касније сахранити. Ништа горе нема за мајку кад дочека да мора своје дијете препознавати/идентификовати и сахранити.
Бака Зорка је макар у старости могла да буде окружена љубављу својих унука и праунука, доживjела је, што кажу, дубоку старост. Умрла је 16. 06. 2020. године, а жељу да буде сахрањена поред свог Јована и родитеља смо јој испунили. Можемо се само надати да су макар сада мирни и да почивају на неком бољем мјесту, а ми, потомци, живимо и оживљавамо драга лица, љечимо старе и дубоке ране, а ожиљке скривамо у својим срцима.
Забиљежила: Драгана Ђукић