У Цркви Светог Марка у Београду 21. јуна 2024. године служен је парастос страдалима на Миљевачком платоу код Дрниша, чиме је обиљежено 32 године од злочина у којем су хрватске снаге убиле 40 српских припадника Територијалне одбране.
Након парастоса, коме су присуствовале породице страдалих и представници удружења породица погинулих и несталих лица, као и избјеглих из Хрватске, положени су венци и цвеће на споменик страдалима у ратовима деведесетих година прошлог века.
Драгана Ђукић, председница Удружења породица несталих и погинули лица “Суза”, подсетила је присутне на злочин почињен од стране хрватских снага над српским територијалцима 1992. године и указала да је од 40 убијених, 12 још увек неидентификовано.
Обраћање код споменика;
На подручју Миљевачког платоа, код Дрниша, 21. јуна 1992. године, догодио се монструозан злочин над српским припадницима Територијалне одбране.
За припрему ове акције хрватска војска је користила чак и децу, односно међународни Фестивал детета, који је тог дана требао започети у Шибенику.
Због одржавања Фестивала детета, хрватска страна је затражила од српске стране суздржавање од било какве провокације, на шта је добила сагласност од српске стране. Тај «споразум» послужио је само као варка хрватских снага, да поменутог дана у рано јутро изненаде и затекну неспремне припаднике Територијалне одбране. У мучком нападу пред очима УНПРОФОР-а убијено је 40 српских територијалаца, а неколицина је рањена и заробљена. Српско село Нос Kалик срушено је до темеља и спаљено. По завршетку војне акције хрватски војници започели су крвави пир. Умјесто да тела погинулих врате породицама, користе српске заробљенике под претњом смрти да тела бацају у Kрашке јаме у Промини. Бацано је смеће да би се сакрили трагови злочина. По обављеном «послу» многим заробљеницима судили су на лицу места, а пресуде су биле вешање о војничи појас или метак у потиљак и све су то снимали видео камером, да би у Шибенику приказивано као својеврсан хорор филм. Послије два месеца, тачније 18. августа 1992. године извршена је ексхумација посмртних остатака убијених територијалаца. На посмртним остацима су били видљиви трагови монструозности у овом злочину, што је отежавало идентификације. Породице 12 територијалаца нису могле препознати своје најмилије. Сви су сахрањени у заједничку гробницу на книнском гробљу. Чланови породица су веровали да је то привремено, док се не створе услови за идентификацију савременим методама. За 12 породица болна неизвесност траје и данас, остали су ускраћени да своје најмилије сахране у породично гробље под именом и презименом. Неки родитељи су умрли не дочекавши да испуне жељу да сахране посмртне остатке свога детета.
Ово је само један од јасних примера где су познате све чињенице и где би се уз само мало добре воље за 12 породица могао наћи мир, а добре воље нема јер су у питању српске жртве.
СЛАВА И ХВАЛА ЖРТВАМА УБИЈЕНИМ НА МИЉАВАЧKОМ ПЛАТОУ!
“
