На подручју Миљевачког платоа, код Дрниша, 21. јуна 1992. године, догодио се монструозан злочин над српским припадницима Територијалне одбране.
За припрему ове акције хрватска војска је користила чак и дјецу, односно међународни Фестивал детета, који је тог дана требао започети у Шибенику.
Због одржавања Фестивала дјетета, хрватска страна је затражила од српске стране суздржавање од било какве провокације, на шта је добила сагласност од српске стране.
Тај «споразум» послужио је само као варка хрватским снагама, да поменутог дана у рано јутро изненаде и затекну неспремне припаднике Територијалне одбране.
У мучком нападу пред очима УНПРОФОР-а убијено је 40 српских Територијалаца, а неколицина је рањена и заробљена.
Српско село Нос Kалик срушено је до темеља и спаљено, један дио становништва побијен, а други интегриран на оточић у Шибенском архипелагу.
Умјесто да тијела погинулих врате породицама, користе српске заробљенике под претњом смрти да тијела бацају у Kрашке јаме у Промини.
По свједочењу једног од преживјелих српских заробљеника, на тијела у јаму бацани су пси и мачке да доврше масакрирање тијела. На крају је бацано смеће да би се сакрили трагови злочина.
По обављеном «послу» многим заробљеницима судили су на лицу мјеста, а пресуде су биле вјешање о војничи појас или метак у потиљак и све су то снимали видео камером, да би у Шибенику приказивано као својеврсан хорор филм.
Послије два мјесеца, тачније 18. августа 1992. године извршена је ексхумација посмртних остатака убијених територијалаца.
На посмртним остацима су били видљиви трагови монструозности у овом злочину, што је отежавало идентификације.
Породице 12 територијалаца нису могле препознати своје најмилије. Сви су сахрањени у заједничку гробницу на книнском гробљу. Чланови породица су вјеровали да је то привремено, док се не створе услови за идентификацију савеременим методама. Међутим та привременост траје већ 32 године. За 12 породица до данас траје неизвјесност и бол што су остали ускраћени да своје најмилије сахране у породично гробље под именом и презименом. Удружење у договору са породицама а преко наше Kомисије за нестала лица обраћало се у неколико наврата молбом да се изврши ексхумација поменуте локације, на шта смо добијали неприхватљиве одговоре, (нема заинтересованих породица, нема података о локацији и сл.). Прошле године су добијена чврста обећања да ће тај локалитет бити ексхумиран, али су и даље остала само обећања.
Ово је само један од јасних примјера где су познате све чињенице, (зна се где су покопани посмртни остаци, породице су дале крв ради ДНK-а анализе), гдје је потребно само мало добре воље, да се у кратком року посмртни остаци ексхумирају, идентификују и предају породицама. Нажалост то мало и даље недостаје кад су српске жртве у питању.
Суза