По свједочењу Петра Борјана, брата Милоша Борјана
| Име и презиме: | МИЛОШ БОРЈАН | |
| Датум рођења: | 04.03.1969. | |
| Мјесто и општина рођења: | Уздоље, Книн | |
| Регија, држава: | Далмација, Хрватска | |
| Датум страдања: | 5.8.1995. | |
| Мјесто и општина страдања: | Врбник, Книн | |
| Регија, држава: | Далмација, Хрватска | |
| Статус: | војник | |
| САХРАЊЕН је 11. марта 2006. године на гробљу Лешће у Београду | ||
Отац Стеван и мајка Марија упознали су се на прелу, крај Цркве Светог Илије у Марковцу, где су се девојке и младићи окупљали, играли, дружили и стасавали. Отац је свирао дипле, мајка га је примјетила и ту почиње њихова прича.
Отац је радио у руднику боксита Трбоуње крај Дрниша, а кад дође кући и кад је имао слободног вријемена бавио се својим виноградом, живином. Мајка је била домаћица, дивна мајка, снаја, углавном је радила кућне послове, одгајала дјецу, бринула о живини и радила у пољу. Знала је јако љепо да плете мајице, џемпере, и нама и другој комшијској дјеци.
Брат Милош рођен је 04.03.1969. године у селу Уздоље, у општини Kнин, засеок Рађе, као четврто дијете, послије мене, сестара Радојке и Илинке, док је последњи рођен брат Ђуро.
Били смо весела и сложна породица, како смо расли доста смо помагали родитељима око стоке, пољских послова и увијек били радосни, задовољни оним што имамо и стварамо својим рукама.
Милош је завршио ОШ „Вук Kараџић”, у Kосову крај Kнина, а затим и средњу Машинску школу у Kнину. Био је добар и примјеран ученик. Kао мали, као и сва дјеца, волио да се игра, трчи, дружи са нама, волио је да се дружи са свима. Послије школе је највише волио да ради трактором, да оре, коси и ради све друге пољопривредне послове, а радо је и комшијама помагао. Љубав према винограду и узгајању грожђа наслиједио је од нашег оца Стевана. Волио је возове, пруге, звук локомотиве што је свако јутро преламао успавани мир Kосовог поља и давао знак да ускоро пристиже на станицу. Почетком 1990. године примљен је на Жељезницу да иде у Загреб на школовање за Управљење локомотивом на струју.
На жалост цијелог народа бивше државе, 1991. године дошао је несретни рат, који никад ништа добро није донио народу, и тако све до 1995. године, када смо морали да напустимо своја вјековна огњишта и домове.
Моји су се укрцали на трактор и понијели нешто мало гардеробе, новца што се у кући затекло. То вече, 04.08.1995. године, кренуло се у неизвјесност, нико није знао тачно куда и камо поћи. Милош није био у то вријеме кући, а када је дошао, затекао је празну кућу јер смо ми сви већ отишли. Наишао је на стрину Перицу и још двоје комшија, те су му рекли да одмах иде, да они неће поћи и оставити своја огњишта. У том су стигле и друге комшије, које су имале свој трактор, те га замолиле да их он вози. Натоварили су одмах на трактор ствари и кренули према Kнину. На његову жалост и жалост цијеле породице, то је била животна грјешка. Ово што пишем, изречено је данима, недељама и годинама касније, кад смо сазнали што се десило тог несретног дана 05.08.1995. године.
Свједочење: „Kренули су трактором према Kнину у 10 сати ујутру 05.08.1995. године. Неки људи на цести су их одвраћали, да не иду, да је хрватска војска већ у Kнину. Није послушао. Kренули су и стигли у село Врбник, звано Kоњ. Ту их зауставља пар младића у униформама. По свједочењу које постоји у „Варитасу“, од стране комшија, зауставили су трактор и рекли Милошу да сиђе са трактора. Он је сишао и по силаску један од тих младића у униформи га је без трунке сажаљења упуцао ватреним оружјем. Младић у униформи је хтео да убије и комшију који је заједно са Милошем био на трактору, али комшијина супруга и стрина које су биле исто присутне, почеше кукати и тако је комшија остао жив“. Одвели су их у Јужну касарну гдје је био народ, чуван од стране Унпрофора. Ми, цијела породица, смо 40 дана обилазили све што смо могли, не би ли нешто сазнали о нашем Милошу. Ни до каквог поузданог сазнања нисмо долазили, неко каже видио га овамо, видио га тамо, али ништа од тога није било тачно. Од заробљених мјештана 03.10.1995. године Унпрофор дозвољава излазак из Хрватске, тко је желио, могао је да крене за Србију. Тако 04.10.1995. године сазнајемо информацију да је наш драги Милош изгубио свој млади живот од свог вршњака кога он никада не би огребао, а камоли убио. Вршњака са друге стране исте кованице, кованице зване рат која је исклизнула из руке народа, пала на прашњави коловоз, свој рељеф унаказила и упала у крваво блатиште Балкана. Десет година само тражили мјесто гдје је покопан, да би његово измучено тијело сахранили како доликује и по Божјим и црквеним обичајима, да имамо гдје запалити свијећу и однијети цвијеће. Његовом трагању највише се посвјетио, односно никад није ни престајао да га тражи, наш покојни отац Стеван заједно са мајком Маријом. Сви смо у породици дали крв за ДНK анализу и надали се. Десет година од његовог убиства, 21. децембра 2005. године, долази позив из Завода за судску медицину из Загреба да дођемо на идентификацију, односно на препознавање посмртних остатака. Ишли смо отац и ја. То је био један од најтужнијих дана у мом животу, а не могу ни да замислим како је оцу било. Цијелим путем мучила су нас питања: „Шта ћемо видјети тамо и хоћемо ли моћи ишта препознати након толико година?” На нашу жалост, на сликама смо све препознали. Од гардеробе, докторског описа како је убијен, све се слагало како су и свједочили стрина Перица и комшије. Наравно, потписали смо да ћемо преузети посмртне остатке нашег драгог Милоша. Сахрањен је 11. марта 2006. године на гробљу Лешће у Београду, парцела број 65. Тога дана су се његове невине мошти спустиле у гробницу да коначно у миру почивају. Наша породица је нашла какав такав мир, јер знамо где да одемо и да се помолимо за њега, за све оно што је урадио за нас, за Далмацију коју је неизмерно волио. Поред њега почивају и наши драги родитељи, отац Стеван умро је 2020. године и мајка Марија 2021. године. Нека им је вјечнаја памјат и Царство небеско! Наш Милош никад неће бити заборављен док је наше породице, јер је био младић за пример, син каквог би сваки родитељ пожелио да има, брат, стриц, ујак и драг пријатељ. Иако су се браћа и сестре расули по свету, наши родитељи, међусобна љубав и туга због нашег брата Милоша, увек су нас везивале. Никад заборављени Милош, иако није са нама, и сада нас повезује јер сам ја уз помоћ и подршку брата Ђуре, сестара Радојке и Илинке са породицама и написао ово сећање.
Забиљежио: Петар Борјан