НЕСТАЛИ НАС ПИТАЈУ
КООРДИНАЦИЈА СРПСКИХ УДРУЖЕЊА ПОРОДИЦА НЕСТАЛИХ, УБИЈЕНИХ И ПОГИНУЛИХ ЛИЦА СА ПРОСТОРА БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Поводом 30. августа - Међународног дана несталих лица-
ОДРЖАНА ЈЕ КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА МЕДИЈЕ И МАНИФЕСТАЦИЈА КООРДИНАЦИЈЕ СРПСКИХ УДРУЖЕЊА ПОРОДИЦА НЕСТАЛИХ, УБИЈЕНИХ И ПОГИНУЛИХ ЛИЦА СА ПРОСТОРА БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ у Свечаној сали Скупштине града Београда.
Говорили су:
• др. Душко Челић, председник Координације,
• Јелена Стијачић шеф регионалне делегације Међународног комитета црвеног крста,
• Љубомир Миладиновић, генерални сексекретар Црвенох крста Србије,
• Вељко Одаловић, председник Комисије за нестала лица Владе Републике Србије.
Након програма, у мирној шетњи чланова породица и осталих појединаца и представника организација, присутни су отишли до Споменика несталима и страдалима у ратовима 90-их, на простору бивше СФРЈ у Ташмајданском парку, да положе венце и руже.
Обележавање Међународног дана несталих се одржало уз подршку Међународног комитета Црвеног крста, Комисије за нестала лица Републике Србије и Црвеног крста Србије.
Према подацима Међународног Комитета Црвеног крста, у Региону се данас, тражи још 10.167 лица, несталих током сукоба 90-их година на просотру бивше Југославије, од тога у Хрватској 1998 лица, У Србији на Косову и Метохији 1653 лица и у Босни и Херцеговини 6516 лица; од укупног броја несталих, преко 3.800 лица је српске националности.
Породице несталих лица, чланови удружења - чланица Координације, изражавају незадовољство застојем у процесу тражења и идентификација несталих лица, као и у откривању истине, задовољењу правде и сатисфакције.
Упркос најавама представника власти и декларативним ставовима ''да је питање проналажења несталих лица приоритет у нормализацији односа између Србије и Хрватске'', недостају дела, односно конкретни резултати. Недопустиво је да и данас у Хрватској, двадесет четири године након окончања рата, постоје познате гробнице и гробна места - најмање 34 усаглашених и неспорних и за власти Хрватске, са лицима српске националности, која нису ексхумирана! Породице жртава нарочито боли циничан став званичника Хрватске, који приликом сваког састанка тврде да имају једнак третман према жртвама, без обзира које су националности а у пракси се српске жртве, третирају као ''жртве агресора и побуњеника'', и на најгрубљи начин дискриминишу, тако што се намерно не ексхумирају, или се то чини ''дозирано'' или се пак приликом ексхумације, безлично приказују као ''хрватски држављани'', како би се минимизирале размере и природа злочина кој и су почињени над српским становништвом у Хрватској.
Како ствари стоје у хрватском друштву, суђења у Хрватској за ратне злочине почињене над Србима, практично завршена, а да озбиљно нису ни започета. Имајући у виду друштвену климу у Хрватској, не треба очекивати нове осуђујуће пресуде, на жалост, реалније је очекивати да се и оне ретке осуђујуће пресуде пониште, као што је реч у предмету ратног злочина Главаш. Отворена рехабилитација усташтва, коју промовишу највиши представници државних органа Републике Хрватске као и одбијање да се суочи са природом и последицама како такозване ''Олује'', тако и ''Бљеска'' и других акција хрватских војних и парамилитарних снага, крајње су неповољно друштвено окружење за решавање питања несталих и убијених Срба на тлу Републике Хрватске.
Још је гора ситуација са несталим лицима, питањима идентификације, истине и правде, као и сатисфакције жртвама на Косову и Метохији, односно чланова њихових породица. Процесуирања и суђења за ратне злочине почињене над Србима уопште нема, као ни ексхумације и идетификације жртава. На против, албански полицијски и судски апарат на Косову и Метохији, усредсређен је на спровођење репресије над Србима, притварајући их за наводне ратне злочине над Албанцима на Косову и Метохији,најчешће без икаквог чињеничног и правног основа. Албанско друштво на Косову и Метохији, које су у државолику творевину изнедриле западне силе, не испуњава минимум цивилизацијских стандарда, чак ни у поштовању места и спомен обележја на којима су почичњени злочини над Србима, који се систематски уништавају и скрнаве, а камо ли у погледу суочавања са злочиначком природом тзв. Ослободилачке војске Косова, чији припадници су починили масовне злочине над Србима.
Сва ова питања на Косову и Метохији, налазе се у дубокој сенци политичких преговора представника Републике Србије и самопроглашених власти у Приштини, без изгледа да из те сенке изађу, пре окончања тих преговора. О томе сведочи и вишегодишња ''представа'' са формирањем и радом Специјалног суда за ратне злочине које су починили припадници такозване Ослободилачке војске Косова, без икаквих до сада видљивих конкретних резултата, у погледу иједне пресуде, чак ни оптужнице.
Ни у Босни и Херцеговини, односно у Федерацији Босне и Херцеговине, питање истине и правде за српске жртве, нема бољу судбину. Док, с једне стране, бошњачка страна монополизује ''право на жртву'', српске жртве се дискриминишу а починиоци ратних злочина, захваљујући недостатку политичке воље, измичу руци правде а правосудне и друге институције на нивоу БиХ су предмет недопустиве манипулације и политизације. Случај карикатуралног суђења и ослобађајуће пресуде Насеру Орићу за злочине почињене над Србима у Подрињу, то најочигледније показује.
Четврт, односно петина века је протекло од завршетка ратова, а породице жртава нису добиле правду и вероватно је никад неће добити, али бригу, саосећање и солидарност друштва и државе, жртве могу и морају добити. Питање меморијализације - достојног спомен обележја свим жртвама у ратовима 90-их на простору бивше Југославије, као и питање сатисфакције породицама жртава у Републици Србији још увек није решено. Правни поредак Републике Србије, ни данас, више од 8 (осам) година од ратификације Међународне конвенције о заштити свих лица од принудних нестанака, не препознаје принудно нестало лице и чланове породица, као жртве. Такво стање је недопустиво.
Улога медија, која је од изузетног значаја за изградњу и афирмацију солидарности и саосећања са породицама жртава, као и културе сећања у друштву, уз часне изузетке, није адекватна. Трка за комерцијалним садржајима, друштвеним сензацијама ''лаким'' и и вредносно непримереним и неприхватљивим садржајима, најтежа питања наслеђа ратова 90-их, чине ''неатрактивним'' и често непожељним за највећи број медија у Србији. Ово је прилика да се укаже и на те проблеме и утиче на промене, јер: ''НЕСТАЛИ НАС ПИТАЈУ’’!
ПРЕДСЕДНИК КООРДИНАЦИЈЕ
др.Душко Челић